домаћици само назвао Бога, па сетан а замишљен сео на столицу у прочељу. Његов долазак беше права радост за Мару жену му. Жељно и узбуђено она поче питати свога мужа: е да ли је што могао разабрати за Злату; је ли могао стићи Турке?... Милојко је ћутао и ништа није умео да одговори. Тек после неколико минута уздахне, па ће рећи својој жени: „Узалуд је мој пут; ишао сам чак до Ћуприје: уз пут сам разабрао, да су Турци пропутовали, али о нашој јадној Злати нико ми ништа не умеде рећи...“ Уздахну и ућута. Муж и жена згледаше се и обоје горко зајецаше.

IV.

Док се Милојко бавио на путу, и Мара није седела скрштених руку код куће. Она је обиграла не само Мозгово, већ и сва околна села, е да би што год дознала за Злату. Где год је чула за какву врачару, она је ишла и носила белегу од Златина руха - или запекљач, или мемицу или друго што. У исто време носила је — ја