неки Турци путем прошли, и да је то било од прилике после великог ручка, али му није умео казати, да ли су какву девојку собом водили. У Шупељаку (данашњем Јовановцу) такође дозна од једне старе жене да је 8—10 Турака око заранака прошло, али му ни она не умеде казати да ли су какву девојку собом водили. Милојко дође чак до Ћуприје; па је и овде распитивао, али ништа пије могао докучити. Дође до на моравску ћуприју, погледа преко ње, заплака се, дубоко уздахну, па ће рећи: „Све је пропало! Моју Злату никад више видети не ћу!...“

Какве су се тужне и жалосне мисли ројиле у памети уцвељенога оца, кад се враћао својој кући у Мозгово, лако је погодити. Готово пет дана он је пробавио на овом путу. Нит се где одмарао ни залогајем хлеба заложио. Њега је занимала мисао: шта ће да кажо својој ојађеној и уцвељеној жени са свога пута....

Тек пети дан у мркли мрак стиже Милојко својој кући у Мозгово. Уморен дугим путовањем и глађу, оп је својој