и очекиваше. Сети се да му нема сеје и да од сад, он сам мора чувати овце, — бризну у плач и закука из гласа. Мати и отац притрче и почну га тешити: „Не плачи, сине! Наћи ћемо ми сеју. Она није далеко; она ће доћи....“ Плач их загуши, и ништа више не могоше рећи.

III.

На оном кобном месту под оним истим ћопаком, одакле Турци заробише и одведоше Злату, беху се искупили они исти чобани, који су и јучерањег дана ту били и својим очима видели то зверство. На њиховим лицима опажала се тута и жалост. Мирко је плакао, чобани га нису ништа запиткивали. Жао им је било.... Не беше Злате међу њима....

Тај исти дан Милојко се спреми и пође путем, што иде преко Ражња у Београд. Где јо год кога у путу срео, он би га запитао: Е да ли није видео или срео какве Турке на коњма, и да ли није спазио да какву девојку собом воде? Близу Ражња дозна од једног чобанина, да су