Око пеко доба ноћи, рећи ће чича Раде: „Разговору краја нема. Време је да се и наших кућа сетимо.“ После ових речи, све комшије поустајаше, пожелеше Милојку и његовој домаћици „лаку ноћ“ и одоше својим кућама.

Јадну и чемерну ноћ провео је Милојко са својом домаћицом. Они нису сву ноћ склопили очи. Час су плакали, час једно друго тешили да ће опет видети Злату, час размишљали, како ће дознати, куда је и на коју страну одведена.

Сутрадан кад је мајка отишла у вајат и видела рухо Златино, тек је тада наступила права жалост. Мати је грлила њене хаљине и тужно нарицала. Искупише се жено и девојке из комшилука, и само се чуо: плач, јецање и вајкање.... Друге су своју другу тешиле, али је нису могле утешити. Мајчино срце беше расцепљено, за њега беше једини лек — да види своју Злату.

Дође време, да Мирко изјави овце на попас. Кад је дошао до тора, он се обазре на кућу, и као да некога изгледаше