И стари чича Раде био је срећан, па је и он доживео крваве битке делиградске. Био је у дубокој старости, и није се могао борити у тим љутим бојевима. Са висова мозговских он је посматрао крваву борбу, и из дубине старачке душе молио се Богу: „Боже! ти помози кукавној раји сиротињи!...“ Он је преживео Милојка. Он га је окупао, обукао, очи му заклопио и у гроб га спустио, рекавши: „Бог да те прости, добри Србине! Хиљадили се такви јунаци!...“

А онај сеиз, који је био у пратњи Рашид-Беговића Изедина, који је чистим српским језиком питао Злату: чија је, и има ли родитеље; онај сеиз што је Злату ухватио за руке и бацио је на сексану — Боже мој, ко ли беше тај нечовек, тај измећар, та улизица турска?... Како се доцније дознало, тај зликовац био је предак оном доцнијем зликовцу што издаде Турцима Фатиму и Јурмусу?..

Траг му се — да Бог да утр’о!...

Метаподаци

  • Робињица Злата : приповетка из прошлости : ELTeC издање
  • Јовичић, Живојин (1837-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Књижара Велимира Валожића - 1893 - Београд