Милојко и Мара, родитељи Златини дуго су живели у нади, да ће им Злата доћи, и да ће је опет видети. Нада им се не испуни; они своју Злату за навек изгубише. Али Бог им је услишио молитву кад су му се оно вече молили, да им јединче поживи. Родитељи су свог јединца Мирка у 18 години оженили и дочекали да виде својим очима троје унучади као три златне јабуке.

Кад су оно 1806 године крваве битке на Хајдучкој Чесми, а доцније названом Делиграду пламтиле, Милојко, Златин отац, борио се као лав, осветио се за своју Злату. У једном боју, кад је учињен јуриш на крвопије Турке, турско тане погоди Милојка, и он само толико изговори: „Да је Богом просто!... Ја сам се осветио за своју Злату...“