од бесних Турака!... Моли се Богу! Он је добар, па ће можда избавити јадну Злату.“

Ма да ово беше слаба утеха, али се и пак Милојко мало стиша, и поче размишљати, како би бар сазнао куда му је одведена Злата.

Међу тим, мајка је све једнако кукала и нарицала: „Јединице моја! прва радости моја, да ти црна и небела мајка зна где ти је гроб, лакше би те прегорела! Леле мене, моје лепо дете! Тешко мени, ја изгубих тебе! Куку ојађеној!

— Жено, рећи ће Милојко, није вајде кукати, смири се.... Мени се све нешто слути, да ће се наша Злата избавити. Она је паметна и окретна.“ Кад ово рече, он саже главу и опет се замисли. За тим се трже и рече: „Сутра је нов дан, нова навака....“

До неко доба ноћи остале су комшије у Милојковој кући. Разговор се водио о свачему: о Турцима нишким, соко-бањским, крушевачким, београдским, а највише о Злати и њеном ропству.