ПОГОВОР

Грехота би било, не би право било, да завршујући ову нашу скромну причу, заборавимо и ништа не кажемо: шта би са Станком баштованом, оним добрим Србином, што избави Злату; шта би са старом булом Дурџаном, које да не беше у Рашид-Беговићевом конаку, тамо би Злата и кости оставила. И најпосле, шта би с родитељима Златиним, и јесу ли добили што год од Бога у накнаду за своју изгубљену јединицу?

Станко, баштован, чим је срећно пребродио тихо Дунаво, упутио се у неко оближње банатско село. Погоди се код једног Србина за слугу. Тај Србин био је поштен човек и имућан. Имао је у кући само жену и једну ћерку. Ћерка му беше стасала за удају. Била је здрава као дрен, а лепа као горска вила. И Станко не беше ружан човек. Она се загледа у Станка и замилује га. Иста наклоност опажала се

Метаподаци

  • Робињица Злата : приповетка из прошлости : ELTeC издање
  • Јовичић, Живојин (1837-1908)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Књижара Велимира Валожића - 1893 - Београд