молитву.“ Болесник је на узничке лежао, није могао ни седети, док му је молитва читана. За тим попа у петрохиљу седе на ону столичицу, да боље чује исповест. И започе овако: „Брате и хришћанине! Људи смо па и грешимо пред Богом. Ако осећаш на души својој какав грех, ако те савест мучи и гризе за нешто што си урадио, а није требало да урадиш, слободно ми кажи и немој ништа од мене затајити. Међу нама двојицом стоји сам Спаситељ невидовно; Он познаје нашу душу и срце; од мене и можеш сакрити свој грех, али од Бога ни на овом ни на оном свету. Бог је милостиван отац, Он прима кајање грешниково и у дванаестом часу.“

Болесник је ћутао.... Попа још једном понови своје речи. Болесник после дуге борбе са самим собом поче се попи исповедати. Шта је он попи говорио, нико није чуо ни знао до њих двојице. Они, који су поиздаље гледали ову исповест, причали су доцније, да се попа неколико пута стресао, а једном приликом