Ова напаст, ова Божја кастига, снашла је Новака некако у априлу месецу и отезала се чак до почетка августа. За све то време, он нити је умирао, нити му је лакше бивало. Душу је одржавао само водом.... Комшије су му више пута наговештавале да не би рђаво урадио, кад би зовнуо попу: да му очита молитву, да га исповеди и причести; али је он све нешто оклевао. Најзад кад му муке додијаше он поручи да дође попа. И попа дође.... Чим га Новак угледа, стресе се, махну руком и рече: „Сутра!“ Сутра дан дође попа, али се опет врати, не исповеди га....

Прође два дана. Новак опет посла да дође попа. Попа одмах дође. Донесоше му столичицу, и он седе поред њега. Болесник махну руком да се сви уклоне. Домаћи се уклонише, оста сам болесник с попом. Попа метну петрахиљ на врат, запали сам воштану свећу, метну је у леву руку болесникову, узе крст, три пут га њиме осени, и даде му у десну руку. Очита канон на „Исход душе“, и „опроштајну