Вајкали су се и питали га: шта то би с њиме, и каква га недаћа снађе?... Он је једва преко језика преваљао речи: „Једини Бог знаде!..“

XXVI.

Одмах други дан, кад се прочуло у каквом је жалосном стању газда Новак, дођоше му и син и снаха, и унук и обе ћерке. Стадоше око њега и нису га од тешких рана могли познати. Он је дуго у њих гледао и ништа није могао рећи.... За тим скотрљаше му се две три крупне сузе низ рањаве образе. Очајничким гласом он повика: „Кућо моја! децо моја! жено моја!...“ Још се неколико суза скотрља, и чу се уздах из дубине груди....

Ћерке се одмах латише, да очисте, окупају и преобуку свога оца.. Али од тешких рана, којима све тело беше покривено, ништа нису могле учинити. Из рана је киптио црв, као мрав.... И што су ћери више овај гад чистиле, чињаше се, да све више и више кипти....