од оних рабаџија што су заједно били у Београду с Новаком да јој је муж причао: како је видео у Новака крваве руке, крваве пеге на челу, образима и недрима. И тада је у себи Стојна помислила: „Међер је оно била истина што се о њему говорило!..“

За тим дохвати крчаг, мућну, у њему не беше ни кани воде. Одмах отрча на бунар, захвати воде, удари уз гред на своју кућу, одломи комад проје и дође кући Новаковој. Псу баци комад проје, а несрећног „Газду“ напоји водом, и метну крчаг поред његове главе.

Он тихим гласом рече: „Хвала ти!... Бог нека плати!...“

Стојна оде.... У брзо после њеног одласка прочу се по варошици, у каквом јаду и чемеру налази „газда Новак.“ Било је људи који су га и сажалевали, а остали су махом говорили: „Ако Боже ми грешном опрости, тако му и треба!... Како право, тако здраво!...“

По неки од комшија почеше долазити да обиђу и виде овог несрећног човека.