умео говорити, он би у тај мах рекао: „Хлеба!... дај ми комадић хлеба!...“

Стојна приђе Новаку. Погледа му у лице, и одмах стукну назад... Новак је био сав у ранама. Поред њега, на постељи, милило је хиљадама црви.... Поред главе стајаше му крчаг, али ни капи воде у њему. Из главе су вирила два ока, те се само по њима и могло познати, да је то човечији лик.... И зенице и беоца беху потавнила.... Те тавне, те страховите очи упре он у Стојну, и изнемогло и молећи преваља преко језика речи које се једва чуше: „Воде!... Дај ми само воде! Џаба ти све моје имање!...“

Стојна га запита: „Ама ко си ти?... — Ја сам несрећни газда Новак...“ одговори једва чујним гласом....

Стојна се замисли и мало постоја, али од онога гада и смрада није могла дуго остати....

Боже мој! шта ли је мислила у тај мах Стојна! И она је слушала, да се по варошици свашта зуцкало о Новаку. И њој је причала једна комшиница, жена једног