У сред те запевке и нарицања, рећи ће стари чича Раде Милојку: „Није вајде, брате Милојко, нарицати. Што би — би. Ниси ти први, нити ћеш бити последњи који оплакујеш живо дете своје. Бесни Турци ево већ од тужнога Косова тако раде; јадан народ српски одводе у ропство: и турче. Ти си још био у колевци, па ниси ни запамтио, кад су ти рођену и једину сестру Турци заробили, па некуд одвели, — ја у Ниш, ја у Београд. Ја то памтим као да је јуче било. Од то доба ништа се не зна, где је и како је, и да ли је још у животу... Такав ти је к смет.... Греси и неслога наших старих свалили се на нашу главу, и ми морамо трпети.... Божја воља!... Зар ниси чуо како су Турци одвели јединицу ћерку из Ђуниса, па отели рођену жену од човека? И ко би могао избројати све несреће које јадни народ српски трпи