XXV.

Да за један часак завиримо у дом овог богаташа, те да видимо шта се тамо ради....

Од онога дана, кад је Новаку умрла жена од убоја, све се у кући тумбе окренуло. Дотле су га деца и којекако могла сносити; али од то доба он је из дана у дан постајао све више џандрљив, набусит и напрасит. Није прошао ручак ја вечера, а да које од деце му не оплаче. Онај добри отац, док се не беше на неправедан начин обогатио, — отац, који је у својој доброј деци уживао, што ми је Бог такав леп пород дао: тај, велим, отац, претвори се у највећег тиранина према својој деци.... О ручку и о вечери често су деца његова чула и оваке речи: „Докле ћу вас, штенад једну, хранити?! Мање једите!... Ви ћете ми најпосле и главу појести!...“

Деца су донекле трпела свог несносног оца, па се и њима најзад досади.... Најстарији син узе своју жену за руку и малог синчића, коме је могло бити 2—3