добро, а остали свет макар сав поскапао.

Јест, Новак беше богат човек.... Његово је богаство расло и надолазило као бујна река.... Он је имао свачега доста и у кући и ван куће. Само му у кући нешто не достајаше, а то је оно, што породицу чини срећном и задовољном, не достајаше му: мира, слоге и љубави...

Што је Новак бивао богатији, то је све више постајао одљуд и човекомрзац. Он беше у омрази не само са свом готово варошицом, већ и са свом околином. С људима се није мешао и дружио; нити му је ко год у кућу долазно, нити је он коме одлазио. Једном речи: изгледаше, да он мрзи на сав свет, и сав свет на њега. Кад би му ко год од пријатеља и познаника рекао: „За што си, болан, такав?! То није добро, то није лепо! И курјаци у шуми траже себи друштва, а ти бегаш, ти се туђиш од људи?“ Тад би се Новак само пљеснуо по кеси и рекао: „Овде је мени и друштво и пријатељи! Док је пара биће и пријатеља.“