Деца су своју добру мајку достојно оплакала. Од дана њене смрти чињаше им се кућа празна.... А што још горе беше, ма и да нису деца знала да је отац узрок смрти њихове матере, поколеба се и охладне у њима љубав према своме оцу, ког су дотле поштовали, слушали и волели као зеницу свога ока....

Текли су дани за данима и године за годинама. Новак је бивао све богатији и богатији. Сва варошица па и сва околина није друкчије звала Новака — већ „газда“; и кад се та реч рекне, онда се зна ко је то. Коме је год била потреба: да се откупи од арача турског, да набави себи вочиће ја биволе, или је наступила гладна година, тај је код „газде“ у свако доба налазио зајма. Али ко је од „газде“ узајмио 100 гроша, морао му је платити за пола године 200, 300 па и више.... Ко се „газди“ једном задужи, тај му се никад више не одужи.... Још за његова живота много је сиротиње на њега заплакало и закукало.... Али њега се туђе сузе слабо тицаху. Он је гледао да је њему