једини Новак. Често би га жена упитала: „Шта има тамо?...“ Он би срдито одговорио: „Тебе се то не тиче, то је мој посао!...“ Жени његовој то не беше право, те би се с њиме често здрпила и поџавељала.

Међу тим, док он још спаваше, жена његова узме ону кошуљу коју је у вече са себе скинуо, и хтеде је бацити у непрано рубље. Погледа на недра кошуље, и спази некакве крваве пеге. Добро загледа да није катран ја блато, па уверивши се да је крв, она се мало замисли.... Чим јој је муж устао, она га одмах запита: „Какве су ти оно крваве пеге на кошуљи?“ Он је упитно погледа; у исти мах погледа своје руке, а одмах за тим протрља длановима чело и образе.... После прилично дугог ћутања, он одговори жени: „Не знам.... Ваља да ми је ударила крв на нос....“

Жена се задовољи овим одговором, рече своме мужу: „по свој прилици, то ће и бити“; али је у души стрзела, јер јој она крв на кошуљи мужевљевој изгледаше