му клонуше.... Ћемер испусти на земљу.... Паре звекнуше.... У тај мах жена му се накашља.... Он стојао као укопан.... Дође мало к себи, домаши ћемер са земље, отвори један дрвени окован сандук, спусти у њега и онај замотуљак и ћемер.... хтео је да преброји, колико има пара, али му се није дало.... Још мало постоја у ћилеру, док му жена заспи, па се онда полагано искраде и оде у своју одају....

Жена му беше будна, и чула је кад је он био у ћилеру; али шта је тамо радио, није знала....

Чим уђе у одају, он одмах угаси свећу и леже да спава. Још дуго није могао заспати.... Таман он зажмури, и тек хоће да сведе очи и заспи, крвава слика изађе му пред очи, он се тргне као опарен!... Опет зажмури, и тек да заспи, учини му се да чује онај глас из шуме међу Болечом и Гроцком: „Стој, зликовче, не бежи!...“ Тек пред саму зору ухвати га мало тврђи сан, који није трајао ни добар сахат. И чудан му се и страховит сан виде.