Да за један часак видимо, за што овај човек није тако дуго заспао, и шта је до после пола ноћи радио.

Чим је спазио да су сва чељад поспала, он се полагано диже, запали лојану свећу, на прстима дође до врата оног ћилера у коме се мало пре пресвукао. Полагано отвори врата, и уђе у ћилер, повуче дрвену кључаницу и закључа врата. Метну свећу на једну поличицу. Извади најпре онај замотуљак што му га баштован Станко даде када му и Злату доведе и предаде. Метну замотуљак на поличицу поред свеће. За тим отпаса онај кобни ћемер, за који је јадна Злата главом платила. Мућну ћемер, и у њему шушташе суво злато.... Он поче да дреши пређицу; руке су му дрктале од узбуђења,... На један мах застаде, разрогачи очи, погледа своје руке, учини му се, да су му крваве до лаката. Протрља песницом очи, као хтеде и да се прекрсти, и поче дизати три прста на чело.... Сад му се учинише руке још црвеније и крвавије.... Он се сав стресе и пребледе као крпа.... Руке