његова и сад од њега очекивала и изгледала. Али сад Новак не беше ништа донео ни жени ни деци својој. А сам изгледаше невесео и замишљен, па чак заборавио беше и Бога назвати својој кући и чељади!

Чим је ушао у кућу, метнуше му у прочељу троножну столицу; он седе и опет се нешто замисли.... Може бити, да му је жао било, што му је биво ногу сломио?... Не! не ће то бити! Он је имао доста пара, па је могао и стотину бивола купити.... Друго је нешто њега тиштало!... Туђа крв беше га притисла као каква мора.... Та му је крв душу вадила, те је често на своје руке погледао — да ли још нису крваве.... А своје би чело и образе још чешће брисао, бојећи се од оних крвавих пега.... Али крвавих пега не беше више на челу и образу; оне су нашле топлије и згодније место: душу и савест његову, те да му отуда до самртног часа напомињу његово зверство, што га учини у оној шумици између Београда и Гроцке....