Тако је радио и Новак, али се не прекрсти кад је кошкао своје биволе!...

До тог времена, свакад је Новак ишао напред и остало друштво сматрало га је за рабаџибашу. Понудише га и сад да пође напред, али он не хте, рекавши: „Све једно, хајдете ви!“ До тог је времена Новак био свакад весео, у путу је певао и певушио, правио доскочице, те своје друштво веселио.... А сад је све нешто од друштва изостајао, био невесео, замишљен и натмурен; нешто шапутао и сам са собом говорио. У оваком га је стању видео и Милојко, под оним дебелим хладом, кад је оно путовао из Мозгова у Београд, да своју Злату тражи.

Ма колико да су се остале рабаџије трудиле да свога другара разговоре и развеселе, никако им то није за руком пошло. Они су се међу собом шалили, један другог задиркивали, разне доскочице правили, а Новак је само ишао уз своја кола и све је био замишљен. Тек из ретка видели би они како се и преко његових уста превуче као неки осмејак,