И последње кобне речи: „ат ати истиме“ (метни је на коња) излетеше из уста Турчинових. Снажне руке шчепаше јадну Злату, и док би човек оком тренуо, она је била на коњу. Турци коње ободоше и замакоше у једну шумицу. Престрављени чобани и последњи пут чуше топот коњски и писку лепе Злате: „Брате, мајко, бабо!...“ Самовоља и обест турска уграби овај невини створ, овај лепи цветак, и одведе га, а куда? Бог свети зна!...

Поред Злате јахао је на сексани сеиз; у једној руци држао је дизгине, а другом Злату за руку.

Оставимо јадну Злату нека путује, са жељом: да јој Бог у помоћи буде, а ми за часак да завиримо у кућу тужних родитеља, који изгубише своју јединицу.

II

Тога кобног дана Златини родитељи нису били дома; чак у вече у мркли мрак дошли су кући. Кад су били близу куће,