некога! јури ме!... Ко то виче: Стој, зликовче један, не бежи!...“

У том и зора забели.... Поустајаше рабаџије.... Устаде и Новак. Он је био сав подбуо; очи су му биле надувене и поткрвављене, — друштво га чисто није могло познати. Био је сетан, невесео, замишљен.... Нешто се пипао око недара.... Рабаџије су се згледале....

Време је било да се стока нахрани и напоји, па да се путује. Рабаџије се дигоше и положише својим биволима. Диже се и Новак те и он положи својим биволима.

Али је сав његов рад и понашање изгледало као преко срца, као од беде.

Један од рабаџија случајно погледа на Новака и виде, да му је кошуља на грудима крвава.

Дође време да се крену на пут. Рабаџије изведоше своје биволе, доведоше до јарма, извадише и метнуше палице под мишке, дигоше руду, и прекрстивши се узвикнуше: „кош!“ Мирни биволи савише вратове и метнуше у јарам...