могао заспати, али се претварао као да спава.

Беше легао и Новак; али се све једнако обртао и превртао; нешто је завлачио руке у недра и по недрима бркао.... Нешто је стењао и уздисао, а једном се чисто причини оном другом рабаџији, да се Новак најпре као грохотом насмеја, а за тим поче плакати и јецати као мало дете....

И ако беше уморан овај други рабаџија, и ако је требало мало да одспава и да се одмори, њему се тако сан разби, да чак до пред саму зору није ни ока склопио.

После дугог превртања и уздаха, утиша се Новак и као злохудно заспа. Али то беше жалосно спавање.... Он је непрестанце нешто бунцао, помињао некакав ћемер, злато у том ћемеру, како би он богат био, како би се родитељи некакве Злате радовали; а једном као на јави викну: „А моја заклетва?... моја страшна заклетва?“... У тај мах трже се и пробуди. Преврте се на другу страну, и опет вајно заспа. Опет поче да бунца: „Ено