и као у један глас повикаше: „Где си, човече, ми изгибосмо чекајући те!?..“

Испресецаним и потмулим гласом поче Новак затурати трагове: „Ја! оставили ме самог, побегли од мене!... И то мије друштво! И то су ми неки људи?!...“ За тим поче причати: како му се наједном месту сломила палица, на другом пукла јармењача; како је уз једну узбрдицу једва истерао кола; како му је један биво укован итд.

Другари његови вајкали су се и правдали: како су га на неколико места чекали, а у Болечу и стоку хранили, и читава два сахата очекивали.... И у том разговору помогоше му те своје биволе искошка, уведе их у хан, веза за јасле и положи им сена.

На сред хана тињаше ватра. Око ватре беху полегали и поспали неки путници. Свуд унаоколо око дуварова беху понамештане јасле. У једном крају беху привезани за јасле волови и биволи, а у другом коњи. Механа није имала ни тавана ни оџака. Густи облаци дима пробијали су