му долазаше од Гроцке, он је нешто мало дахнуо душом....

Боже мој! Шта ли је то гонило, шта ли је то трчало за овим крвником? Ко ли је то могао викнути: „Стој, зликовче један?!!“ кад нигде живе душе није ту било, кад нико није видео онај злочин што га учини Новак у шуми између Болеча и Гроцке?..

„Бежи кривац, а нико га не јури,“ вели стари мудрац.

„Туђа крв не да мировати,“ вели народна изрека....

„С највећим непријатељем можеш се помирити и наравнати, али никад с немирном савешћу. Највећи је непријатељ човеку немирна савест. Ко је у завади са својом савешћу, тај је у завади с Богом и вечном правдом његовом.

„Бог милује праведнике али и грешницима не остаје дужан. И на деветом колену опажа се прст Божје правде....“

Да, да, невина крв Златина гонила је овога зликовца.... Та је крв вапила пред престолом правде Божје.... Правда Божја