кад се она из оне дубоке воде избавила, беше се наднео над своју жртву, и ослушкиваше, да ли још има знака од живота... Злата је непомично у крви лежала.... Он грчевито и брже боље отпаса ћемер од појаса њеног, стрпа га у недра, накрши неколико гранчица, њима покри крвави леш, па онда као бесомучан јурну кроз шеварице, дође својим колима и крете се даље.

Још добре три четврти сахата имао је да путује до Гроцке. Биволи беху уморни, и ногу пред ногу мицаху се.... А Новаку се хтело да долети до Гроцке.... Он је биволе мувао, жажалицом бо, али су они обичним кораком ишли — само помахујући реповима... Он се све једнако освртао, и чисто му се чињаше: неко га јури, трчи за њим!... У један мах чисто му се причу, како баш иза самих његових леђа неко викну: „Стој, зликовче један!...“ Осврте се, погледа.... али никога не беше.... И тек кад је изашао на онај висак над Гроцком, и видео слабо светлуцање што