И пођоше. Он напред она за њим....

Кад су доста подалеко зашли у честу, Новак се поче обзирати — то на једну то на другу страну, као бајаги тражећи где беше кладенац, и заустави се на једној рудиници.... Читав минут стојао је замишљен.... Преко памети пређе му: и дана заклетва и родитељи Златини, и њихова радост кад виде своју јединицу, — све то у тренутку ока прохуја.... Место тих племенитих, тих човекољубивих мисли, појави се пред очима овог клетво-преступника ћемер пун злата.... Злато му очи заслепи и свако човечанско осећање угаси, угуши, поништи.... И он — несрећник, трже нож из листова, шчепа Злату, обори је на земљу и закла је као невино јагње!... Један пут — два чу се крчање испод гуше Златине... два три пут праћну се јадна жртва.... пружи руке к небу.... спусти их на груди и прекрсти.... Још се једном чу тихо и последње крчање под гушом њеном, и све се стиша... Злата је била непомична!...

Овај звер, а не човек, овај бесни пас, који оно хтеде Злату и у сну да удави,