би се тргла и уплашила... Али чега се има бојати, кад је ту чича Новак?

„....Али, да ми је и она друга половина ћемера, баш би добро било.... Ја бих срећно и задовољно живео са својом породицом. Али моја заклетва?.. Па шта, зар се људи мало пута куну, па не одрже заклетву? То није ништа.... Ја ћу приложити цркви, манастиру.... Ово је згодна прилика.... Никога нема... нико не ће видети.... Родитељи су њу већ прегорели.... Ко ће од мене потражити рачуна?... Зар и други људи не убијају, па ником ништа!..“ Јурну му крв у главу, очи му закрвавише, — он изговори у себи: „Ћемер мора бити мој!... Она мора умрети!...“ И на један мах окну биволе... Биволи стадоше. Он викну: „Злато!“ Она се одазва: „Ој!“

— Ја сам жедан.... пио бих воде.... Је си ли ти жедна?...

— Па и нисам, али бих се могла мало напити, одговори она....

— Ту близу у шумици има један леп кладенац. Нека кола; хајдемо ми да се напијемо воде....“