Сеиз на ново рече Злати: „Бадава плачеш! Ти мораш ићи — хтела не хтела, — тако хоће ага. Будало једна! зар не желиш да будеш срећна и да живиш као кадуна, већ да по трњу јуриш за тим козама и овцама? Бирај кога хоћеш коња: воља ти сексану или овог ког сам ја јахао.“

— Не ћу ни једнога! Ја сам Српкиња — хришћанка. Не волим Турчина“, одважно рече Злата.

Сеиз нешто проговори Турчину. Турчин плану као жива ватра, и ток што изусти реч „тут“ (др’ж је), сеиз шчепа Злату за обадве руке. Још једном понуди је, да на леп начин узјаше на коња....

Злата се поче отимати из руку овога џелата. Пиштала је, молила, преклињала да је пусте; али снажно руке држале су је чврсто.

Кукавни Златин брат беше прекрстио руке на прса пред Турчином, који охоло на коњу сеђаше:. па га кроз плач мољаше, да му не дира једину сестру. Остали су чобани јецали и дрхтали од страха.