Новак је ишао полагано. Често је застајкивао, нешто шаптао сам за се, па би по кашто и руком махнуо. Једном је шта више гласно рекао: „Тако је! тако мора бити, па куд пукло да пукло!...“

Злата се чисто трже, кад он ове речи изусти, и погледа га....

Он се чињаше невешт, и као бајаги поче ајискати биволе....

Опет се замисли, поче чешће застајкивати и шаптати: „Јест, новаца много, ја бих био богат човек.... Да јој отмем? Она ће мом друштву казати.... Да је уб...?“ Ту застаде и замисли се... А моја заклетва, — она тешка заклетва?... Не, не ћу! Хоћу да јој узмем половину.... И заслужио сам, па и право је, јер ћу је одвести родитељима, обрадоваћу их, они ће ми бити захвални.... они ће ме частити... Баш, тако ћу....“

Сунце се беше смирило и први се сумрачак спустио. Биволи су се полагано кретали.... По нека веверица ја грабљива ноћна тица шушне на шумарку, и Злата