запекља пређицу, па пружи Злати рекавши: „На, опаши!...“

И Злата равнодушно опаса ћемер око себе.... Она јадница није ни знала шта је то на што је тако Новак очи разрогачио, и толико се зачудио....

Видела је и познала да су то паре, али она то није умела да цени....

Кренуше се кола и пођоше даље. Новаку је једнако био пред очима ћемер. Злато истера из његовог срца анђела мира, анђела чувара; на његово место седе сотона и поче кроз уста Новакова овако говорити:

„... Јест, ћемер велики.... злата много... ја бих срећан био, обогатио бих се.... Не бих морао више рабаџијати и овако се мучити_ Па и моја деца, чак и потоњи нараштаји били би срећни и задовољни....“ Да јој узме онај ћемер?... Али може се прочути.... Погледа у Злату, и виде како смерно с друге стране кола иде и ајиска биволе, да мало брже иду.... Сунце се већ беше спустило над гору.... Још мало, па ће и сести....