Она је на сва питања безазлено одговарала: да од јела ништа није понела, да јој онај човек ништа није дао, па се тек присети и рече: „Ха! Баш кад смо хтели поћи, моја тетка, стара була, нешто је око мене тешко опасала. Ја не знам шта је, само ме много жуљи.... Може бити да је ту што год метнула!...“

Нешто тешко око ње опасала?... Хм!... рече у себи Новак.

— А шта ли ће то бити? запита Злату.

— Па ја не знам, — одговори она.

— Баш би добро било да видимо....

— Па тешто да видимо...

Новак окну биволе....

Злата отпаса ћемер и пружи му рекавши: „На! Ето па види!...“

Новаку задркташе руке. Отпекља пређицу на ћемеру; извуче мушему на дугачко а поуско сашивену. Нагну на једну страну; из мушеме посукта све сама рушпа, махмудија, урубија, и по неки дукат шљивак.... Новак тек сад разрогачи очи и чу се из дубине његових груди потмуо глас: „хааа!!!“ За тим врати новце у мушему,