Он му одговори да јесу, и то доста подавио.

— Где ли сад могу бити? запитаће Новак.

— Па ја не знам, али су могли од прилике стићи до на онај висак над Гроцком.

Новак се вајкаше, и као санћим прекореваше друштво што га је оставило. Међу тим другови су његови више пута застајкивали, а у Болечу више од два сахата одмарали се и чекали га. Најзад кад га не беше да дође, они науме да наставе пут, и да га у Гроцкој сачекају.

Новак искошка биволе, положи им да једу, па се и сам са Златом мало прихвати. Ту се одмарао чак до заранака, и тек тада укошка биволе и настави пут, — најлак.

Чим је одмакнуо од Болеча за један непун пушкомет, почео је запиткивати Злату — о овоме, о ономе, па ће најзад упитати: да ли јој нису што од јела спремили на пут, да ли јој није што дао онај човек што ју је довео из Беграда и њему предао итд.