је било: махмудија, рушпи, и по нека урубија. Он хтеде избројати, али су му руке тако дрхтале, да је две три рушпе у траву испустио и једва нашао. Како — тако, завеза крпу, стрпа је у недра, и рече у себи: „Колико је да је, доста је!... Хвала Богу на његовом дару!... Овоме се нисам никад надао....“ И баш у том тренутку, кад се из шуме својим колима враћао, заче се у његовој души паклена мисао: да дозна, да ли је и Злата какав бакшиш из Београда понела.... Дође му на памет и Станко, па ће сам себе запитати: „Боже мој, колико ли је онај добио?....“

Вративши се колима крене даље, — али тако полагано да су се биволи једва мицали. Нешто је почешће погледао у Злату, махнуо би руком, и поче нешто сам са собом да говори....

Низ ону низбрдицу пред Болечом, узе биволе за пороже, и полако сведе до у равнину. Ту стаде и читаво пола сахата одмарао је биволе. Кад је стигао у Болеч, беше превалило по дне. Ту запита механџију: је су ли прошле какве рабаџије?