у срце и душу овога човека; савест му се помрачи, он завади себе и читаво своје потомство с Богом и његовом вечном правдом....

Чим се рабаџија Новак кренуо (тако ћемо га од сад звати), не беше одмакнуо ни двеста корака, он се поче по недрима пипати.... Онај замотуљак што му Станко предаде све га је нешто жуљио и тиштао! Два пут три вадио га је из недара; пипао га. Нешто у замотуљку шушти! Опажа да су паре, — али не зна, је ли злато или сребро и колико има. Кад је био на оном брдашцу над Болечом, Новак није могао даље издржати. Окну биволе, и рече Злати: „Почекај ти мало, сад ћу ја доћи!“ па врдну лево у шуму. Кад се виде сам, обазре се на све стране, грчевито завуче руку у недра; извади онај замотуљак, и кад га је почео дрешити, тако су му руке дрхтале, да га је једва одрешио.... Лако је замислити (а нарочито људма грамзивим за новцем) како је Новак разрогачио очи, кад је видео у том замотуљку чисто — суво злато! Ту