XXI.

Оставимо Изедина, Џемиле и сав харем нека тугује за Златом (имао је и за ким!], а ми да се упутимо за оним рабаџијом, што се онако страшно закле: да ће Злату у путу пазити и чувати као своје дете и здраву, читаву њеним родитељима одвести и предати. У први мах он је тако и мислио, и чисто је гледао како ће се њени родитељи обрадовати кад виде своје, скоро већ прежаљено дете, да је на ново оживело и да је опет у њиховом загрљају. Он је још у напред уживао и чисто пливао у радости: како ће му њени родитељи бити захвални, како ће га поштовати и уважавати за његову велику доброту, коју је њиховом изгубљеном детету учинио. Најзад у себи рече: „Вала, кад је одведем, три ћу дана гостовати код њених родитеља!...“

Па можда би све то тако и било, и нема сумње, да би тако било; али грамзивост, себичност угушише ове племените помисли!... Несрећни новац усели антихриста