то се не зна.... Али се зна то, да се после Златинога бегства млади бег, дуго, дуго није хтео женити, толико је замиловао своју несуђену Ђулзаиду.

Тај исти дан учињена је као и нека истрага у конаку Рашид-Беговића. У харему сва тежина кривице пала је на стару Дурџану. На њу су сумњали да је она помогла Злати да побегне. Дурџана се није много ни бранила.... Она је само говорила: „Нека ми је Алах у помоћи! Грех на моју душу!...“

Пало је у очи да се тај дан Станко баштован нигде није видео.... Чекали су га да дође у вече, али он не дође. Кад и сутра дан не дође, тада је јасна ствар била, да је он Злату украо и одвео....

Неколико дана говорило се у харему и комшилуку о Златином бегству. Туговала је Џемиле, али је њен син Изедин био неутешан; неколико дана није се никуд макнуо из куће, — нешто од стида, нешто од жалости....