џбунић, и кад ништа не нађе, она плачна пође у харем. Уз пут погледа на комшијску капију, опази да нема чивије; брже боље отвори комшијски капиџик; поред зида комшијске баште смотри неке стопе; потрча комшијској капији, па кад и тамо не нађе чивију у капији која излази на сокак, тада јој беше јасно, да је Злату неко украо те ноћи и одвео....

Најтеже беше умирити младога беговића, Изедина. Кад је чуо да му је Злата украдена и одведена, он је јурио час на једну, час на другу страну као разјарен тигар. Најзад повика: „Коње!“ и хтеде послати потеру на све стране; али га стари Рашид-Беговић задржа, рекавши му: „Синак, такав ти је к’смет! Алах није судио да буде по нашој жељи, и ми се морамо покорити тој судбини.... Да је Ђаурка волела нашу веру, она би је и примила; да је миловала тебе, она би се за те и удала.... А овако — Алах ћерим — од Бога навака....“

Да ли су ове речи старог Рашид-Беговића и колико утицале на младог бега,