Дурџана је само изговарала: „Ђаурка.... Нема Ђаурке! Побегла је!... Аман, побегла је!..“

Кад Џемиле дознаде у чему је ствар, она се још жешће разгоропади: трчала је као бесомучна, као наљућена тигрица — то на једну то на другу страну; претурила је сав харем, завирила је у сваки долап и у сваки буџак, е да ли је не ће где год наћи. Чисто изгледаше као да је неко њено рођено дете украо и одвео.... Трчала је и сама по башти; опет се попела на горњи бој, опет претурала долапе да чак и сав таван претресе. И кад нигде ништа не нађе, она седе на шилте у оном ћошку где је Злата обично спавала, и горко зајеца.... Кроз плач је спомињала Изедина и Ђулзаиду.... И Дурџана је плакала....

Кад се мало прибрала, Џемиле запита Дурџану, како је то било, куда се Злата могла денути, и чисто јој се чињаше неверица, да је могла побећи. И опет поче да претура по долапима; још једном сиђе у башту, обигра сваки кутић и сваки