одговарали како су знали и умели. Међу тим се млади Турчин беше загледао у Злату; на лицу му се опажала нека зверска радост и сав је био усплахирен. Јадна Злата, и не сањајући шта је очекује, гледала је унезверено час на једну, час на другу страну, а понајвише у земљу, само да се њен поглед не сукоби с погледом Турчиновим. Млади Турчин рече опет нешта сеизу. Сеиз се окрете Злати, па је поче запиткивати: чија је, има ли родитеље, браћу и сестре? Злата је испресецаним и уздрктаним гласом смерно одговарала: да има оца и матер и само једног брата. Турчин опет нешто рече сеизу, и он сиђе с коња, па поче Злати овако говорити: „Море девојче, ага се загледао у тебе и хоће да му будеш кадуна. Оп ће те срећном учинити. Носићеш свилу и кадифу, нити ће те сунце пећи; ни киша бити. Хајд’ с нама!“

Злата и њен брат вриснуше у плач. Остали су чобани стојали пренеражени, мислећи на коју страну да нагну бегати.