За тим се окрете на Београд и добро га погледа, па ће у себи рећи: „Ја тамо више не смем....“ Обазре се на све четири стране, за тим се прекрсти, ухвати пут у десно, право на Дунаво. Ту негде ниже Вишњице, близу Великога Села, срећно се превезе у једноме чуну на ону страну преко Дунава....

XX.

Тај исти дан, рано у јутру, беше се подигла читава граја у Рашид-Беговића конаку. Стара Дурџана трчала је по трему као суманута, и само се чула вика: „Нема Ђаурке! Нема Злате! Куд се дела? Држ’ те је? Побегла је!“ Чак стрча у башту, обигра свуда и на све стране и као бајаги, ништа не нашавши, врати се горе у своју собу. За тим истрча горе у трем, и још јачим гласом поче викати и у груди се бусати.

На ову њену вику дотрча Џемиле, и још две три буле, и усплахирено и уплашено запиташе Дурџану: „Шта јој је и што виче?...“