После ових речи, Станко се уклони мало на страну и зовну рабаџију. Бркне у недра, извади један замотуљак у коме су били новци и пружи га рабаџији, рекавши: „Ево ти за твој труд. Буди овој јадници родитељ у путу.“ За тим приђе Злати, загрли је и у чело пољуби, пожелевши јој да жива и здрава својој кући дође, и своје родитеље обрадује. Она га пољуби у руку и захвали му се на труду како је знала и умела. С рабаџијом се Станко пољуби у образ, и још једном препоручи му Злату.

Злата је изгледала као прави мушкарац. Била је обучена у некакве старе издрпане чакшире и некакав гуњ; на глави је имала повелику шубару, тако да нико не би могао ни помислити да је то женски створ.

А да би се још боље затурио траг, Станко и рабаџија договоре се и надену јој име: Радојко.

Злата оде с рабаџијом.... Кола се кретоше, и Станко је с оног пропланка све дотле гледао, док кола у шуму не замакоше.