прилике на спрам уреченога места, добро разгледа и лево и десно, па онда окну своје биволе; метну један пањ под кола, мало постоја па врдну у лево у шуму. Тумарну овамо онамо, док на једном пропланку угледа Станка и поред њега једног младог момчића. Станка одмах познаде, и право се њему упути. По што се здравише, Станко ће рећи рабаџији: „Јеси ли на речи?“ Рабаџија му одговори: „Јесам.“ — „Вала ти, брате, ти си поштен човек....“ За тим пружи руку на Злату и каза му: „То је та робињица коју сам из турских канџи избавио, и једну хришћанску душу спасао.... Предајем ти је здраву, читаву. И сам си родитељ, знаш како боли родитељско срце за својим дететом. Чувај је као своје дете, па ће Бог и твој пород благословити!“

Рабаџија се закле свим што му је најмилије на свету: својом децом, својом кућом и малом, да ће Злату у путу пазити и чувати, и да ће је сам собом, чим кући стигне, њеним родитељима одвести и предати.