низ друм цариградски, и на један пут као у радости узвикну: „Ха! ево их!...“

С тог виска видео се лепо — као на длану онај дерлац испод данашње „Ашик-Михаилове механе,“ а видео се и онај старински друм како је уз тај трлац вијугао. Тим друмом беху се наврстала четвора-петора кола рабаџијска. Биволи, ногу пред ногу, мицали су се, и једва се могло опазити да се крећу. За једно сто педесет до две стотине корака беше изостао један рабаџија од свога друштва, и изгледаше, као да му је један биво укован.

Тај рабаџија навлаш беше изостао од својих другова. Он је од њих крио, шта је уречио са Станком. — А крио је за то, што му се непрестанце врзао по памети онај обећани бакшиш, који он не беше рад да дели са својим друштвом....

Она четвора кола што беху напред одмакла, прођоше и даље у шуму замакоше. Станко се присети, да ће то бити онај рабаџија што беше заостао, с киме је он уречио да му Злату преда. И није се преварио. Јер чим рабаџија дође од