што је пукла у недоглед, а по њој се белуцкају села и некакве високе куле, она ће запитати: „Шта се оно бели онамо по оној равнини? Какве су оно куле?“

Он јој каза да су оно села, а оне куле — цркве и звонаре.

Злата никад у своме животу није чула звона; јер у то време Турци нису дали Србима ни да зидају звонаре, нити да звона звоне....

А какав ли народ тамо живи? Да нису и тамо Турци?

Нису, дете моје! Тамо живе Срби, који се исто овако као и ми часним крстом крсте.

Злата угледа и Фрушку Гору, угледа Медведник и Цер, па запита: „Које су оно планине? Да није оно Озрен, и Стара Планина и Јастребац?

— Није, дете моје. Те се планине друкчије зову. Озрен, Јастребац и Стара Планина далеко су одавде....

Док је Злата овако запиткивала, Станко је, одговарајући јој, све једнако погледао