ће Станко предати Злату. Станко је све једнако погледао низ друм цариградски, који иде од Београда. Рабаџије још не беху стигле....

Мало не потраја и сунце грану.... Његови сјајни зраци падоше на лимене врхове витких џамија турских и одсјахиваху с источне огране.

И Злата, као и отац јој, кад угледа Београд и ону гомилу великих и малих кућа, запитаће Станка: „А које је оно село?

— Није то село, дете моје. То је Београд“, рећи ће Станко....

Злата сва претрну, и уплашено рече: „Ама зар је то тај проклети Београд где сам ја тако дуго робовала?

— Јест то је Београд,“ рече јој Станко....

Она за тим погледа на Саву и Дунаво па запита: „Какве су оно големе воде?...

— Оно је Сава и Дунаво,“ одговори Станко.,..

Она погледа преко Саве и Дунава, и кад виде сремску и банатску равнину,