XIX.

Кад су се мало поодморили, Станко пође напред а Злата за њим. Дошавши до испод „Булбулдера“, Станко скрене у лево мало подаље од цариградскога друма, пређе поток булбулдерски и дохвати се честе, којом у то време данашњи голетни Врачар беше готово сав обрастао.

Кад су се дохватили честе, они пођу лакшим кораком, јер беху ван сваке опасности. Уз пут је Злата о много којечему питала Станка, и он јој је на питања одговарао. Она му је причала све по реду: како су је Турци заробили, како је туговала за родитељима и братом, како је јединица у оца и матере, и како једва чека да види своје родитеље....

Станко је био нешто замишљен, и кад је она говор свршила, он ће јој рећи: „Видећеш, ако Вог да!...“

Беше већ и зора зарудела.... У разговору нису ни опазили, да су већ стигли на онај висак над селом Миријевом. Ту је близу било и уречено место, где