„Ја не ћу да идем! Ја ћу с тобом да живим и да умрем!“

Дурџана јој одсечно рече: „Бежи! Бежи! јер ћемо обадве пропасти.... Пропашће и добри Србин Станко....“

За тим полагано отвори врата, узе је за руку и сведе је низ басамаке....

У једном залатку чекаше Станко.

Стара Дурџана доведе Злату и предаде је Станку. У исти мах даде му некаква два замотуљка, шану му на само ухо: „Један теби а други оном човеку!..“ Кад је Станко већ хтео да пође она му кроз сузе рече: „Аманет ти Божји моја Злата!... Бежите, и ти се више не враћај!...“ Злата је сва дрктала као прут.

Одмах до Рашид-Беговићевог конака беше једна осредња турска кућа, преграђена високим зидом. У зиду је био мали капиџик, — тако звана комшијска капија, кроз коју су буле долазиле једна другој у госте и на посело.

Станко узе Злату за руку, и полако јој шану: „Хајд’ само за мном.... Не бој